Kako učiti engleske reči čitajući knjige

Čitanje na engleskom ima reputaciju aktivnosti za napredne: prvo da naučim reči, pa ću onda knjige. U stvarnosti je obrnuto — knjige su jedan od najpouzdanijih načina da se gradi vokabular. Reč iz knjige dolazi zajedno sa pričom: ko ju je izgovorio, šta se dešavalo okolo, kako se scena završila. Pamćenje ima za šta da se uhvati, za razliku od reda u spisku iz udžbenika.

Problem je u nečem drugom: većina pokušaja čitanja sa rečnikom završi se na drugom poglavlju. U nastavku — kako da izabereš knjigu koju ćeš zaista pročitati do kraja, koje reči da zapisuješ, a koje mirno da preskačeš, i šta da radiš sa zapisanim rečima da bi ti nedelju dana kasnije još uvek bile u glavi.

Zašto knjige tako dobro grade vokabular

Česte reči se u tekstu stalno ponavljaju. Ako reč spada u prvih tri-četiri hiljade po učestalosti, u romanu srednje dužine srešćeš je desetine puta — u različitim oblicima, sa različitim predlozima, u različitim situacijama. Knjiga sama ponavlja leksiku sa tobom, prosto zahvaljujući obimu teksta.

Drugo što knjige daju su kolokacije. Na kartici iz udžbenika make znači „praviti“. U tekstu vidiš make a decision, make sense, make it in time — gotove sklopove iz kojih se kasnije slaže sopstveni govor. Iz pojedinačnih reči to ne može da se nauči.

Glavna greška — previše teška knjiga

Udobno čitanje zavisi od procenta poznatih reči. U istraživanjima čitanja obično se pominje prag od oko 98%: kada ti je nepoznata otprilike jedna reč od pedeset, tekst se čita slobodno, a značenja mnogih novih reči pogađaš iz konteksta. Kada je nepoznata svaka deseta — čitanje se pretvara u rastavljanje teksta na delove, i knjiga završi na polici. Više o vezi između veličine vokabulara i razumevanja — u članku o tome koliko reči je potrebno da progovoriš engleski.

Brzi test: otvori nasumičnu stranicu i prebroj nepoznate reči. Pet-sedam po stranici je u redu. Ako ih je znatno više — uzmi lakšu knjigu. Nije stvar u ambicijama, nego u tome da li ćeš je pročitati do kraja ili ne.

Šta obično funkcioniše:

• Adaptirane knjige (graded readers). Izdavači objavljuju klasike i savremene priče prepisane za konkretan nivo — od nekoliko stotina reči do tri-četiri hiljade. To su punopravne priče sa kontrolisanom leksikom, a ne dečje knjižice.
• Knjige koje si već čitao na svom jeziku. Poznat zaplet sam po sebi otkriva značenja nepoznatih reči.
• Krimići i žanrovska proza. Kratke rečenice, mnogo dijaloga, brza radnja — čita se znatno lakše nego klasika devetnaestog veka.

Koje reči zapisivati — a koje preskakati

Drugi način da upropastiš čitanje je da zapisuješ sve nepoznato redom. Ispadne pola sata po stranici i sveska kojoj ne želiš da se vraćaš. Nepoznate reči u knjizi nisu jednake po vrednosti i većinu možeš da preskočiš bez posledica.

Vredi zapisati reč koja:

• smeta da razumeš scenu — bez nje se gubi smisao onoga što se dešava. Nju ćeš morati da pogledaš u rečniku odmah;
• se pojavila već drugi ili treći put — ako se ponavlja, znači da je česta, a česte reči se najbrže isplate;
• bi voleo i sam da kažeš — pročitao si je i shvatio da ti je baš ta reč nedostajala u govoru.

Ostalo preskači bez griže savesti. Retku reč iz scene u luci mirno ćeš preživeti bez rečnika: ako je zaista važna, srešćeš je ponovo. Orijentir — pet do deset reči po jednoj sesiji čitanja, ne više.

Zapisuj frazu, a ne usamljenu reč

Reč zapisana u koloni „grasp — uhvatiti“ nedelju dana kasnije neće ti reći ništa. Zapisuj je zajedno sa delom rečenice u kojem si je sreo:

She tried to grasp the rope, but her fingers kept slipping.

Kontekst vraća scenu iz knjige, a sa njom i značenje. Usput pamtiš i kako se reč ponaša u rečenici: sa kojim predlogom ide, koje reči obično stoje pored nje.

Šta raditi sa rečima posle čitanja

Samo zapisivanje ne daje skoro ništa. Ako se spisku ne vraćaš, posle par nedelja on se ne razlikuje od reči koje si prosto preskočio. Da bi reč ostala, treba je ponoviti nekoliko puta u sve većim razmacima — prvog dana, posle jednog dana, pa posle nekoliko dana. Kako taj mehanizam radi i zašto funkcioniše, razložili smo u članku o razmaknutom ponavljanju.

Voditi takav raspored ručno po svesci je nezgodno, pa je taj deo lakše prepustiti aplikaciji. U VibeLing-u to izgleda ovako: sretneš u knjizi reč slip — uneseš je u aplikaciju i dobiješ prevod, žive primere i izgovor. Reč ulazi u tvoj lični rečnik, i dalje ti je VibeLing sam prikazuje u kratkim treninzima baš onda kada je vreme za ponavljanje. Za knjigu možeš da napraviš posebnu kolekciju — lepo je videti koliko ti je reči doneo jedan roman.

Koliko čitati da bi bilo efekta

Redovnost je ovde važnija od obima. Petnaest-dvadeset minuta dnevno daje više nego tri sata jednom u dve nedelje — i zbog navike, i zbog broja susreta sa novim rečima. Za mesec dana takvog režima nakupi se nekoliko stotina stranica i sto-dvesta pažljivo odabranih reči.

Odakle početi

1. Izaberi knjigu po pravilu „ne više od pet-sedam nepoznatih reči po stranici“ — adaptiranu ili onu koju si već čitao na svom jeziku.
2. Čitaj 15–20 minuta dnevno. U rečnik zaviruj samo zbog reči bez kojih ne razumeš scenu.
3. Zapisuj 5–10 reči po sesiji — zajedno sa frazom u kojoj si ih sreo.
4. Dodaj ih u aplikaciju i ponavljaj po par minuta dnevno.

Prvih sto reči iz knjiga skupićeš brže nego što očekuješ. Da se ne bi izgubile, napravi svoj lični rečnik u VibeLing-u: dodaj reči direktno dok čitaš, a raspored ponavljanja aplikacija preuzima na sebe.